Govor mržnje. Vrlo rasprostranjena pojava i problem u današnjem diskursu, posebno u Srbiji.

Niko ga ne voli, a opet, deluje da ga skoro svi upražnjavaju. Zašto je to tako?

U ovom tekstu ćemo se pozabaviti nekim mogućim psihološkim uzrocima koji leže u osnovi ove masovne i čini se vrlo ukorenjene pojave.

Pokušaćemo da odgovorimo na pitanje, zašto imamo mala očekivanja od sebe, a tako velika od drugih? Zašto su nam tako često drugi krivi i na njih se ljutimo, a sebe sažaljevamo? Šta nas sprečava da se individuelno više založimo? Zašto ne verujemo u lične snage i ličnu inicijativu?

I kao i uvek, šta nam je činiti da bismo izašli iz tog samodestruktivnog kruga preteranih očekivanja, velikih razočaranja i sve dubljeg beznađa?

Kao evropska zemlja, verovatno opravdano, pokušavamo da se poredimo sa drugim evropskim zemljama i društvima. Sledeći taj pristup, pokušaćemo da iz psihološke perspektive uporedimo neke ustaljene trendove i ponašanja prosečnog stanovnika jedne relativno uspešne i stabilne zapadnoevropske zemlje i Srbije.

Lokus kontrole

Prva razlika koja upada u oči je veće prisustvo tzv unutrašnjeg nasuprot spoljašnjem lokusa kontrole, kod prosečnog zapadnjaka u odnosu na prosečnog stanovnika Srbije.

Šta je lokus kontrole? Lokus kontrole se odnosi na naš subjektivni osećaj ličnog vladanja ili kontrole nad situacijama i dodađajima koji utiču na naš život. Kažemo da osoba ima unutrašnji lokus kontrole, ako ta osoba oseća i veruje da ona sama upravlja svojim životom i da ono što joj se dešava u najvećoj meri zavisi od njenog delovanja. Nasuprot tome, osobe sa spoljašnjim lokusom kontrole osećaju i veruju da su “igračke sudbine” i da okolnosti i drugi ljudi, najviše utiču na tok njihovog života i na njihovu sudbinu.

Kakav lokus kontrole ćemo imati zavisi ponajviše od vaspitanja, ali i od kasnijih životnih iskustava. Ako smo rasli i dalje živimo u okruženju gde se zapošljava “preko veze”, gde se diplome kupuju, gde je najvažnije ko su ti prijatelji, a ne šta umeš i kakav si čovek itd, onda je spoljašnji lokus kontrole, ne samo subjektivni osećaj pojedinca, već i realnost. Problem leži u tome što kada se jednom takav sistem ustali, onda ga ljudi zbog svog ličnog osećaja nemoći i dalje održavaju i u zajednici, tj ni ne pokušavaju da ga promene. Dakle, tu se radi o upadanju u začarani krug gde pojedinci sa svojim verovanjima održavaju društveni sistem koji onda povratno socijalizuje pojedince da i dalje ostaju ubeđeni u sopstvenu nemoć.

Postoje brojna psihološka istraživanja koja potvrđuju prednosti unutrašnjeg lokusa kontrole. Ljudi sa unutrašnjim lokusom kontrole su zadovoljniji sobom i svojim životom, manje su depresivni, produktivniji su, asertivniji, osećaju se kompetentnije i samouverenije, kreativniji su, efikasnije rešavaju probleme, odgovorniji su, pa čak imaju i bolje fizičko zdravlje. 

Ako kod nas prevlada subjektivni osećaj spoljašnjeg lokusa kontrole (dakle kada se osećamo zavisnim od dešavanja i ljudi oko nas), onda je sasvim logično da se osećamo jako ugroženim i isfrustriranim kada naše okruženje ne radi u našu korist i kada nas (potencijalno) ugrožava.

Počevši od devedesetih, a posebno u poslednje vreme, društvena situacija u Srbiji mnogima ne uliva osećaj zaštićenosti, pouzdanosti, stabilnosti ili razvoja u željenom pravcu. Kada se osoba sa pretežno spoljašnjim lokusom kontrole, nađe u takvom jednom okruženju, onda će ona pasti u apatiju i/ili će biti veoma zabrinuta i nepoverljiva prema svima. Jer ako je okruženje presudno, a loše je, onda nam nema spasa. Zavisnost i razočaranost u moćno okruženje koje nam diktira i određuje život i ličnu sudbinu, vodi i osećanju ljutnje i besa prema tom “zlom” “korumpiranom” itd okruženju. A gde je bes i okrivljavanje (zbog spoljašnjeg lokusa kontrole), tu je i govor mržnje, kao izraz tog nagomilanog besa.

(Primedba autora: eventualne svesne i planske manipulacije javnim mnjenjem donekle izlaze iz okvira napred opisanog mehanizma)

Analiziranje, planiranje i evaluacija

Druga velika razlika u načinu pristupanja zadacima i problemima na Zapadu i kod nas je planiranost i kontrolisanost vs spontano, neplanirano i stihijsko delovanje.

Naravno, stvari nisu crno-bele. Radi se o nijansama. Ipak, na Zapadu ćemo mnogo češće videti da ljudi kada imaju lični, grupni ili kolektivni problem, najpre sve “stave na papir”, pa onda razmisle kakve sve opcije imaju, da bi tek na kraju stupili u akciju.

Za razliku od odraslih, deca češće pristupaju rešavanju problema putem “pokušaja i pogrešaka”. Takav pristup češće vodi greškama i može dovesti do demoralizacije. Jer ako mnogo puta bezuspešno pokušamo da rešimo problem, na kraju ćemo zaključiti da je problem “jači” od nas i odustaćemo od daljih pokušaja. Prepustićemo se “sudbini”.

Kada planiraju neki postupak, zapadnjaci (posebno u poslovnom okruženju) često odmah planiraju i momenat kada će se opet okupiti i evaluirati efekte sprovođenja plana. Prilikom evaluacije, cilj medjutim nije da se traži krivac ili da se neko kažnjava, već da se proveri i odvagne da li je način rešavanja problema bio efikasan ili nije. Ako nije, onda se razmišlja o drugom načinu.

Ovaj postupak se ponavlja dok se problem ne reši.

Projekcija ili eksternalizacija

Pod eksternalizacija ili projekcijom se u izvornom značenju ovog termina podrazumevala samoodbrambeni mentalni zahvat osobe kojim ona sopstvene neprihvatljive osobine i doživljaje projektuje na druge ljude. Drugim rečima osoba ih izbacuje iz sebe (eksternalizuje) i ubacuje ih u druge ljude.

Tako, na primer, neko ko je sam sklon kriminalu, da bi “oprao svoju savest”, druge ljude optužuje za nepoštenje i kriminal. U očima osobe sklone kriminalu, on ostaje čist, a drugi su prljavi i problemi potiču ne od njega, nego od njih.

Kod osoba koje ne pate od toga da neke aspekte svoje ličnosti moraju da odbace ili prikriju, javlja se međutim jedan drugi veoma raširen fenomen, a to je neka vrsta očekivanja da su svi drugi ljudi isti kao oni. Ovde se verovatno radi o fenomenu obične psihološke neupućenosti ili naivnosti. Ili uslovno o izvesnoj psihološkoj nepismenosti.

S obzirom da je ovaj fenomen veoma raširen, a ljude dovodi u zablude i potencijalnu opasnost, posvetićemo mu više pažnje.

Naša automatska ljudska reakcija na ponašanje i doživljavanje drugih ljudi je da se stavljamo u njihovu poziciju, tj “njihove cipele”. U principu, takav postupak često pomaže da razumemo druge. Jer drugi ljudi su takođe ljudi i kao takvi po svojim doživljajima i ponašanju u velikoj meri liče na nas.

Ipak, treba da imamo u vidu da je spektar raznovrsnosti ljudskog doživljavanja i ponašanja vrlo, vrlo širok. Tako na primer mnogo ljudi kada nekoga uvrede nekom na pr. nepromišljenom opaskom, posle toga neće moći mirno da spavaju zbog griže savesti i samo-preispitivanja. Sa druge strane, postoje i ljudi (na sreću mala manjina, od oko 1% u populaciji) koji mogu i da ubiju čoveka, a da pri tome ne osete baš ništa. Ni bol, ni sumnju, ni kajanje. Ubice se, po pravilu, osećaju i misle o sebi da su potpuno u pravu i da je žrtva zaslužila da umre (iz bilo kod razloga, što je njima lako da smisle).

Ono što se često dešava je da “obični” ljudi (tj oni ljudi koji imaju osečaj empatije i poseduju savest) uporno pokušavaju da “iznutra” tj doživljajno razumeju svaku drugu osobu, pa i psihopatu koji nema osećaj kajanja, na primer. To nije uvek moguće. Jer ako neko naprosto nema savest i ne poznaje osećaj krivice i kajanja, onda nije moguće da osoba koja to oseća doživi isti unutrašnji tj subjektivan doživljaj kao i psihopata. Drugim rečima, doživljaj i tumačenje jednog te istog događaja od strane na pr osobe sa empatijom i savešću i osobe bez istih, su potpuno drugačiji.

Zato je ponekada bolje da naprosto prihvatimo da postoje ljudi koji su u tolikoj meri različiti od nas, da nam neće poći za rukom da ih intimno tj doživljajno, u potpunosti razumemo. Njih možda i možemo da shvatimo racionalno, tj kao fenomen, ali ne možemo da očekujemo da osećamo ili sudimo isto kao oni. To je naprosto nemoguća misija i zato je besmisleno i kontraproduktivno da dalje gubimo na to svoje vreme i energiju.    

I na kraju, šta nam je činiti?

Naravno, kao i uvek, uvid u problem je prvi neophodan korak da bismo sa rešavanjem bilo kog problema otpočeli.

U našoj javnosti i u medijima, ponekada se iznose očekivanja da kada ljudima “prekipi”, tj kada neki problem pređe prag tolerancije, da će ljudi onda stupiti u akciju i rešiti taj problem.

Na žalost ovo očekivanje nije vrlo verovatno da se ostvari. Konkretno, kada je u pitanju lokus kontrole, stvar je upravo suprotna. Osećaj lične nemoći vodi pasivnom ili agresivnom reagovanju, a takvo reagovanje ne rešava problem u društvu, već ga naprotiv, obično produbljuje.

Nagomilavanje problema u društvu, čijem rešavanju se ne pristupa planski i korak po korak, pre će dovesti do akumuliranja nezadovoljstva, besa, očaja i osećanja ugroženosti i straha. Ova osećanja, kada ih deli veći broj ljudi u društvu, pre će dovesti do neke nekontrolisane socijalne “eksplozije” nego do “spontanog” rešavanja problema.

Kao što u fizičkom svetu jedna nekontrolisana nuklearna reakcija dovodi do razornih i destruktivnih efekata, tako i nekontrolisano nakupljanje socijalnog nezadovoljstva teško može da dovede do nekog konstruktivnog, mirnog i poželjnog rešenja.