Kako da razlikujemo konstruktivni od destruktivnog nacionalizma?

Verovatno ste se, možda čak i više puta u životu zapitali:

Kako je moguće da neki ljudi, na najsvirepiji način, ubijaju neke druge ljude (na pr. u koncentracionim logorima), a da masa, tj većina, to nemo posmatra i prihvata, pa čak i odobrava? 

Kako je moguće da neki ljudi, neke druge ljude, na pr. drugačije boje kože, koriste kao radne mašine i smatraju nižom vrstom (rasizam)? 

Ili drugim rečima, šta se to dešava u glavama ljudi, pa da pristaju da saučestvuju u masovnim zločinima nad pripadnicima nekih drugih skupina? Kako to da nemamo saosećanje sa tim drugima?  Gde nestaje naša empatija ili ako ne nestaje, šta je onda blokira?

U ovom tekstu sledi prikaz mišljenja poznatog savremenog istoričara i pisca par best selera, Juval Noah Hararia (Yuval Noah Harari).

Polazeći od pojedinca i njegovog subjektivnog doživljaja, Harari, na vrlo prijemčiv i čitaocu lično i doživljajno prepoznatljiv način, približava neke od zabrinjavajućih i ponekad čak šokantnih i zastrašujućih društvenih pojava, kako u svetu danas, tako i kroz celu ljudsku istoriju. 

POZITIVNA OSEĆANJA PREMA SVOJOJ NACIJI SU U PRINCIPU KORISNA

Najpre treba naglasiti da je čovek po svojoj prirodi društveno biće. Naša snaga i moć preživljavanja je u našem udruživanju u manje i veće skupine/zajednice. Udruživanjem oko korisnih ciljeva i ideja, ljudi su tokom istorije doživeli populacionu ekspanziju i postali u smislu adaptacije, najjača vrsta na planeti Zemlji.

Nacija je jedna od zajednica ili okosnica udruživanja. Pozitivna osećanja za svoju naciju, koja vode lojalnosti tj. privrženosti svojoj zajednici, su u principu korisna jer vode prosperitetu cele zajednice, pa time i boljitku za pojedince unutar te zajednice.

Bez nacionalizma, tj. lojalnosti i pozitivnih osećanja prema svojoj naciji, društvo se raspada na manje zajednice, plemena, koja onda često dolaze u sukobe, a to vodi u haotična i nestabilna društva, kao što su u savremenom svetu na primer Somalija, Kongo ili Afganistan. 

PROBLEM NASTAJE KADA LOJALNOST NACIJI POSTANE JEDINA ILI PRIORITETNA VREDNOST

Problem nastaje kada lojalnost naciji postane jedina ili prioritetna vrednost, iznad svih drugih vrednosti i kada se sopstvena nacija proglašava superiornom u odnosu na druge nacije.

Takav stav prema sopstvenoj naciji tada nije više konstruktivan i “pozitivan” nacionalizam, već on postaje destruktivan, jer zajednicu uvlači u sukobe sa drugim grupama i nacijama. Uz to takav totalitaran, sveprožimajući nacionalizam postaje štetan i za pojedinca, iz rasloga što se vrednost nacije uzdiže iznad svih drugih vrednosti.

Takav društveni narativ ili društveni vrednosni sistem tada postaje ograničavajući za pojedince, jer pojedincima zabranjuje da vole, cene ili budu lojalni i nekim drugim grupama i vrednostima, pored nacionalne.

Tako će na primer u Staljinovom Sovjetskom Savezu, dečak Pavlik Morozov biti slavljen kao heroj i primer odanosti Sovjetskom Savezu, jer je vlastima prijavio svog oca zbog skrivanja hrane, što se kažnjavalo smrću.

Primer nacističke Nemačke nije potrebno dalje oslikavati. Dobro je poznato kako je izgledao holokaust. Na žalost, ni naše priče, sa ovih balkanskih prostora u 90-tim se uklapaju u ovu istu šemu. Pripadnost jednom, drugom ili trećem narodu je bila dovoljan razlog da se ljudi oteraju u smrt ili barem prognaju iz svojih domova i takvi nečovečni potezi su slavljeni (i u nekim subgrupama se još uvek slave) kao primeri herojstva i pravog patriotizma.

ALI AKO JE NACIZAM I DRUGI VIDOVI TOTALITARNIH IDEOLOGIJA TAKO LOŠ, KAKO TO DA SE TAKO MNOGO LJUDI, PA ČAK I VEĆINA, “UPECA” NA TU “UDICU”? 

Harari kaže da smo zahvaljujući našoj popularnoj kulturi naučili da verujemo da je zlo isključivo odbojno i ružno. Tako je na primer Dart Vajder iz “Ratova zvezda”, isključivo zao, ružan i nečovečan lik. On ne poseduje ama baš ništa što bi jednoj iole normalnoj osobi bilo privlačno. 

Za razliku od popularne kulture (naravno ne svake), vekovna dela civilizacije, kao što je na pr. Biblija, na drugačiji način opisuju zlo. Đavo je u Svetom pismu opisan kao vrlo zavodljiv, privlačan i teško odoljiv lik, što po Haraiju mnogo bolje odgovara realnosti, tj bolje opisuje realnost naše ljudske prirode i egzistencije. 

A kakvu to “sjajnu udicu” nam nude totalitarističke ideologije? Šta konkretno ih čini tako privlačnim većini ljudi? 

Harari navodi dva razloga. Prvi je taj što totalitaristička ideologija naš život čini jasnim i nedvosmislenim. Naime, ako smo lojalni samo jednoj vrednosti, na primer svojoj naciji, onda ta vrednost ima primat i ne moramo da trpimo od unutrašnjeg konflikta kada treba da biramo kojoj od vrednosti u koje verujemo ćemo dati prioritet. Izbori postaju vrlo laki i jednostavni.

Na primer, dobar film je onaj koji veliča superiornost nacije (ili na pr. proletersku borbu, ili radnike i seljake, u komunizmu). Dobar školski program je onaj koji služi istoj toj nameni, naime jačanju totalitarnih ideja i gušenju svega što bi dovelo te ideje u sumnju.

Dakle, totalitarna ideologija nam život čini jasnim, određenim i ne zahteva od nas neko promišljanje, istraživanje ili bilo kakav intelektualni napor. Sve je već smišljeno i “servirano”. To mnogim ljudima prija. Posebno onim ljudima kojima promišljanje nije “jača strana”.

Drugi razlog privlačnosti totalitarizma je još zavodljiviji od prvog, a to je neka vrsta ulepšavajućeg ogledala koje nam totalitaristički narativ nudi. Jer, zar nije prijatno verovati da sam kao Arijevac pripadnik izabranih i bolji od svih drugih rasa? Ili zar nije lepo verovati da je od svih Zemalja, kako kapitalističkih, tako i komunističkih, baš bivša Jugoslavija bila na super ispravnom putu i uvek na pravoj strani?

Ovim dvema zavodljivostima, psiholozi bi dodali još jednu snagu u ljudskoj prirodi koja nas goni da podlegnemo totalitarizmima. Ta snaga je snaga grupnog mišljenja. Zamislite da vam neka osoba kaže da nemate stila u oblačenju. Moguće je da biste pomislili da ta osoba nema osećaj za estetiku. Međutim, šta bi se desilo ako bi vam to isto reklo desetoro ljudi? Zar ne biste posumnjali da su u pravu i zar ne biste i sami počeli da sumnjate u svoj stil oblačenja? 

Slično se dešava i sa društvenim vrednostima. Što više ljudi veruje u isključivo jednu vrednost, utoliko je teže biti “crna ovca” u tom jednobojnom “stadu”. 

Kakve “lekove” predlaže Harari? Protiv upadanja u glib totalitarizma moguće je boriti se na dva plana, na društvenom planu i na individualnom planu.

Kao društvo treba negovati pluralitet mišljenja, slobodu govora i argumentovanu i činjenicama potkrepljenu razmenu mišljenja, tj diskusiju.

Kao pojedinac, treba da se trudimo da “razbijemo ulepšavajuće ogledalo”. Šta to konkretno znači?

To znači da treba da otvorimo oči i za manje lepu stranu sebe i da prihvatimo svoje nedostatke i slabosti.

Ne treba da dozvolimo sebi da pomislimo da je čak i moguće da u bilo čemu dostignemo savršenstvo.

Čak i kada se maksimalno trudimo i radimo najbolje što možemo, samo ćemo se, u najboljem slučaju, približavati savršenstvu. Jer savršenstvo nije sa ovoga Sveta. I Sveto pismo, kao i druge svete knjige uče nas istom, a to je da je skromnost i pokajanje hod ka spasenju.